Prodavanje magle

Eto prođe nama još jedna zima, dođe proleće, a mi sa kupovine gasa kojeg nema spadosmo na prodaju magle koje imamo u izobilju. Otkako je ova S.E.K.A. počela da se razmahuje, naši političari sve više i više nalaze sve sumanutija objašnjenja za jadno stanje u kome se nalazimo. Pa nam tako ministar ekonomije govori kako niko od nas nije za svog života doživeo ovakvu krizu a zaboravlja da još uvek ima (doduše malo) živih svedoka krize iz 1929. godine. Nije da nam oni nešto mogu specijalno pomoći oko krize, ali čisto da se zna, još su živi neki koji su tih godina bili deca i tinejdžeri, a nađe se i poneki malko stariji. Ipak, mislim da su šampioni prodavanja magle ministarka Dragutinović i premijer Cvetković, a tu odmah iza njih visoko se kotira i mili nam (i lepi) predsednik Boriša, koji kako mu to ime kaže prosto izgara u borbi sa krizom oko nas.

Pa da krenemo od prvog ministra, iliti premijera Cvetkovića. Kaže tata brada kako ćemo mi krizu preživeti i kako ćemo isplivati. I pored tog ihtiološkog termina isplivati, mene nekako uvek pre kopka ono pitanje, a kako sekira pliva u vodi? Jer mi, hteli vi to da priznate ili ne, upravo tako plivamo u ovim opasnim vodama. Naša ekonomija nije na staklenim nogama, ona noge uopšte i nema. A to se vrlo lepo pokazuje ovih dana, kada i najveći među našim poslodavcima prodaju deo imovine da bi se spaslo što se spasti može. Sumoran je podatak da su računi preko 60 000 preduzeća u Srbiji u blokadi, zbog nemogućnosti plaćanja pristiglih obaveza. Podjednako je sumorna i činjenica da država i dalje naplaćuje pdv unapred, pre nego što firmama legne na račun novac od prodaje robe, čime država svesno tera preduzeća u propast. Pa pobogu ljudi, to se kosi sa zdravorazumskim razmišljanjem. Koliko ja znam jedino je ludi Marko Kraljević uspešno cedio suvu drenovinu, niko više. Ali taj je ujedno i orao drumove i opijao svog šarca, što mu svakako ne govori u prilog.
Sad kad smo videli gospodina Cvetkovića i njegove šarene laže, svakako vredi govoriti i o izjavama gospođe Dragutinović datim u poslednje vreme. Od kad je na ovoj funkciji, ova gospođa samo sipa p(ate)(oe)tične (čitaj kako želiš) izjave. Prosto se čudu načuditi ne mogu. Evo i primera od pre nekog dana. Predstavljajući novi paket mera koji će spasiti nacionalnu ekonomiju, ministarka je izjavila sledeće: “Dakle ja se zaista ponekad osećam slično onim ljudima koji su prvi put zakoračili na Mont Everest. To su bili konstantno promenljivi olujni uslovi. Recepata, na žalost, nema, i ne zna se kakav će svet biti ni sutra, ni u bliskoj budućnosti, a naročito u vremenskom horizontu od šest do 12 meseci.”

ALO BRE ŽENO!!!! Kako možeš da kažeš da recepata nema, pa vi ste ti koji ste se laktali da upravljate ovom nesrećnom S(ubu)rbijom! Kriza ne opravdava vaše neznanje i ponašanje. Ako već nemate dar vizije, a onda bar učinite sve da olakšate postojeće stanje. Zamenite plaćanje PDV-a unapred naplatom po realizaciji, smanjite dažbine firmama koje još uvek pokušavaju da rade (one koje su stavile katanac u bravu ionako više ne možete da spasite), naterajte banke da smanjuju kreditne stope, jer kriza je i u Francuskoj i u SAD, pa tamo nema kamata od 20 i više posto, naterajte NBS da smanji svoje referentne kamate, smanjite broj zaposlenih u državnoj administraciji, smanjite broj ministarstava i parazita u njima. A vezano za ovu poslednju stavku; zanimljivo je da svi govore da to neće doneti uštede, jer 5 ministara i 20 državnih sekretara i šta ti ja znam koliko osoblja nije neka ušteda. Indikativno je, bar meni, da niko ne pominje da svako to ministarstvo koje bi se ukinulo ili pripojilo nekom drugom ministarstvu ima neki svoj budžet. Kada bi došlo do spajanja ili ukidanja pojedinih ministarstava i ti budžeti bi bili ukinuti ili utopljeni u novo nastalu tvorevinu. Eto i tu prilike za štednju, primerice ministarstvo A je utopljeno u ministarstvo B; tom prilikom 70% budžeta ministarstva A je spojeno sa budžetom ministarstva B, a 30% je vraćeno u budžet rep. Srbije. I eto uštede. Sad će neki povikati kako će to uticati na krajnje korisnike ministarstva A. Pa prosto je vidljivo da će već i ovako kako je biti ekstremno smanjena davanja iz svih ministarstava, pa samim time kada bi se dva ministarstva spojila u jedno jasno je da neće biti toliko pažnje posvećeno radu utopljenog ministarstva, čim je odlučeno da se ono ukine. Kriza je, mora da se štedi. Neki deo budžeta ukinutog ministarstva ipak o(p)staje i sa tim može da se barata, koliko god to malo bilo.

Elem, gledam sinoć predsednika Borišu u Utisku Nedelje. Ljudi moji, koja je ono demagogija. Te svi problemi su nasleđeni, kao i višak kadrova, kao i izgradnja T.C. Ušće, pa ovo, pa ono. Pa majku mu, skoro je godinu dana od kako je ova vlast izabrana na izborima i oni još uvek ne mogu ni da počnu da rešavaju nasleđene probleme. Pa kam' onda tek ostvarivanje obećanog sa izbora (200 000 novih radnih mesta, beli Šengen, investicije, etc., etc.)? Da li mi to treba da čekamo neke nove izbore u budućnosti da bi smo opet rešavali probleme? Kaže predsednik, moramo da naučimo nove veštine da bi smo opstali i preživeli. Pa šta da uči ona šnajderka koja 30 godina sedi za šivaćom mašinom u nekom pogonu tekstila negde u pripizdini u Srbiji? Heklanje? Kukičanje? Kako servisirati šivaću mašinu? Pa onda još dodatno kao vrh vrhova na sve prethodno rečeno, kao dobar primer svoje tvrdnje navodi onog mladog doktora iz Kragujevca (bio jedan od utisaka) koji mora da se stručno degradira i od doktora medicine postane medicinski tehničar da bi možda imao šanse da se zaposli. A momak ima prosek ocena preko 9???? I pri tom svesno kaže da zna da to što radi mu verovatno neće koristiti ovde, ali preko grane možda da... Dajte predsedniče, nemojte nas zavitlavati!!! Pa jel' to poruka današnjim studentima (a sutrašnjim stručnjacima)? Šta to treba da znači? Studirajte vi, punite budžete fakultetima, a sutra upišite ponovo srednju školu ili završite neki zanat. U zemlji koja ima oko 5% fakultetski obrazovanih ljudi, vi poručujete mladima da se usavršavanje ne isplati?

Bre predsedniče, ako ćete već da nam prodajete maglu, onda bar stavite tablu sa cenom, pa da znamo pošto košta to vaše ludiranje. Ne znam kako ste vi (dragi čitaoci ovog bloga, ako vas uopšte ima) glasali, ali ja sam glasao za ove predsednikove ljude (kao manje od dva zla) i sad se osećam poprilično nasankano. Ono što me najviše srdi je to što ću još neko vreme morati da sačekam do sledećih izbora, pa da im jasno poručim šta mislim o svima njima (levima i desnima, centru i periferiji). Vidim da je ponovo došlo vreme da zaokružujem sve kandidate za listiću i dopisujem "dajte nekog drugog, ovi ne valjaju ni jabuke da beru".

Kosovo, S.E.K.A. i jos ponesto

Sećate li se kad ste kao deca igrali ćorave bake? Ono, jednom se vežu oči, pa on traži ostale u nekom prostoru oko sebe. Ma znate sigurno, popularno bilo nekad, naročito medju decom. E pa ovih dana mi nesto sve slici da se mi igramo corave bake u mnogo aspekata nasih zivota.
Eto recimo to Kosovo. Bila nedavno prva godisnjica (ne)zavisnosti. Kako bila, tako i prosla. Malo se, pro forme svakako, protestvovalo, izdavala neka saopstenja i priopcenja, podsecalo i zaboravljalo i cao pa pa. Nema vise, baka nije našla metu.
A ovih dana podsetili smo se i jedne druge godišnjice, 17. marta 2004, dana kad su Srbi na Kosovu doživeli pogrom, kako to poetski govore novinari. Možda će zvučati grubo i surovo, ali mislim da se pravi pogrom desio juna i jula 1999. godine, kada je oko 100 000 Srba, Roma i drugih glavom bez obzira (a mnogi i sa glavom u torbi) bežalo sa Kosova, noseći sa sobom samo ono što je moglo da stane u putne torbe. Ono što se desilo marta 2004. bilo je samo pokušaj završavanja započetog. Bilo kako bilo, i tu godišnjicu smo obeležili i nastavili dalje.
A nepunih nedelju dana kasnije sačekala nas nova godišnjica, 10 godina od NATO agresije. A na TV-u plejada. Sve go akademik do akademika, a i poneki blago podgrejani leš se provuče. I zaključiše umne sede glave kako je ta agresija bila i nelegalna i nelegitimna i ko zna šta tu još, a vrli nam ministar UP-a, mini Slobo još i dodade da "... da je bombardovanje posledica lažnih optužbi za genocid i etničko čišćenje. Bombarodvanje Srbije završetak je pritisaka još od početka 90ih godina“. Ma prosto nisam mogao da poverujem svojim ušima. Kao što reče sinoć Ivan Tasovac, direktor u ostavci Beogradske filharmonije: "Nisam se ovoliko zabavljao otkako sam gledao kineski dokumentarac o gusenicama, bez prevoda." A šlag na tortu je zakitio "pokojni" (pa šta ću kad je tako izgledao) akademik Mihajlo Marković (najveći srbski živući i mrtvući logičar i filozof. Kaže akademik "Dok smo odolevali napadu svetskih sila, neki Srbi i Srpkinje su služili neprijatelju. To rade i danas“. Pa dobro dokle više majku mu?!?!?!? S kojim pravom taj matori prdonja sa obe noge u grobu i rukom na kori od banane ima pravo da proziva bilo koga da je bio izdajnik? Ko tebi bre majmune matori sa dlakavim ušima daje pravo da na javnom skupu prozivaš nekoga? Idi bre i umri negde više, prestani da nam trošiš kiseonik. Za razliku od tebe on je dragocen.

Mislim da bi u ovoj zemlji trebalo izglasati zakone kojim bi se automatski sprovodili u zatvor i na posmatranje svi debili koji u istoj rečenici iskoriste reči mi i oni u kombinaciji sa patriote i izdajnici. Dosta mi je više patriotizma koji služi da se marne neka para, spali kuća ili ukrade tuđ auto. Kad god čujem patriotizam, ja se odmah mašim za novčanik, jer sam ubeđen da mi ga neko vadi da me odžepari. DOSTA BRE VIŠE PATRI(J)OTI!!! Ako ste toliko zaljubljeni u to smrdljivo Kosovo, a na kojem većina vas nikad nije bila, pakujte se u autobuse, kamione, taljige, ma na šta god stignete i marš tamo, pizda li vam bre materina lažljiva!!!

Kao da nam nije dovoljna ova S.E.K.A. što nam hara po planeti, još moram da slušam i vas. Hmgrmph...

A kad smo se već dotakli s.e.k.e. ima li joj bre kraja na vidiku bar? Udaviše više. Na svim medijima samo o krizi, sve međuljudske priče sadrže bar jednu referencu na krizu u svom toku, još malo pa će početi i da naplaćuju upotrebu samog termina. Jer kriza je, svaki dinar je dobro došao.

QR Kodovi

Ukoliko imate Nokia model (N serija i slicni novi modeli) aktivirajte aplikaciju citac kodova i kadrirajte sliku ispod. Ukoliko nemate Nokiu, snimite sliku negde na vas racunar i potom idite na neki od ovih linkova:



http://reader.kaywa.com
http://mobilecodes.nokia.com

Napredak i kako ga opisati?

Zahvaljujući nedavnoj nabavci mog novog telefona, nokie n95 i činjenici da sam trenutno u putu ka Baču pišem ovaj post iz autobusa jednog prevoznika koji tandrče po prašnjavoj džadi od Inđije ka Novom Sadu. U isto vreme na slušalicama mi ide sting - fields of gold. Zašto sve ovo pišem? Pa tema posta je napredak i kako ga opisati. Za mene ovo gore navedeno jeste znak napretka i nešto što je pre samo deset godina bilo nezamislivo. Internet preko telefona? Ma važi. Ali evo, ipak je moguće
Istorija ljudskog roda je od najranijih dana istorija neprekidnog napretka. Od vremena kad smo sišli sa grane do danas prošlo je par miliona godina svega. Dinosaurusi su vladali planetom nekoliko stotina miliona godina pa ih zbrisao meteor i kraj priče. A mi? Od prve građene kuće od pre 7-8 hiljada godina do slanja čoveka na drugo nebesko telo. Sve možemo. Delimo gene, lečimo najgore moguće bolesti, krotimo snagu prirode. Fascinantni smo kao vrsta, zar ne?
Pa što se onda koji đavo još uvek ubijamo? Zašto još uvek vrednujemo svoj rad novcem? Da li je taj proces evolucije neumitno rezultovao i tim da su nam loše osobine pojačane? Da li će potraga za sve većim znanjem dovesti i do sve većeg zla?

Gasovi na sve strane, pa makar i stomačni

Bogami, jesenje vreme donelo nam je nove radosti. Iako je ono doba godine kada se očekuje da zahladi, situacija oko ruskog gasa i srpskih para se užarila do tačke usijanja. Već nekoliko dana naš krem kremova blistavih umova (čitaj predsednik, premijer, ministri i poslanici) ne silazi sa ekrana objašnjavajući nama ubogima kako će računi za gas, iako je isti poskupeo 60% ostati isti, pošto će oni obezbediti da se računi plaćaju na rate i šta ti ja znam šta još sve ne. Pa se tu pominje i neka gasna mafija (u početku se pobojah da to nisu neki šverceri što valjaju one nervne gasove, ali budite smireni, u pitanju su samo čike koje masno naplaćuju transport gasa, valjda zato što je hrana za mule koje nose boce na leđima silno poskupela u svetu), pa provizije, pa aneksi i predugovori, ma sve u svemu galimatijas svoje vrste.
No da ne bude da sve ovo pišem bez veze, evo ja bih da parafraziram jedan stari grafit koji je svojevremeno, u vreme onijeh davnjašnjih sankcija pisao: "Jedite pasulja, državi treba gasa." Mislim da bi ovo moglo da nam pomogne da rešimo sve naše probleme sa gasovima.

Autoput od negde ka nikud

E sad, pošto nam je vlada od nedavno rahmetli i pošto su u toku predizborne radnje, došlo je vreme da se laže. Laže se i sa leve i sa desne, ali najveći šampioni su ubedljivo narodnjaci. Prateći izjave naših političara poslednjih dana, stiče se utisak da su oni sve vreme znali sa kime rade, ali su se eto, jadni, dobri i naivni kakvi jesu žrtvovali, sebe i svoj obraz za dobrobit Srbije. Ma nije nego, ne lipši magarče. Vrhunac mi je ipak jučerašnji sastanak tehničke vlade namenjen, između ostalog i omogućavanju Alpini da uđe u posed i krene sa izgradnjom famoznog autoputa od negde ka nigde, tj. do Veljovog Čačka, pa i malo dalje, do Požege, čisto da ne bude sumnjivo, da ne kažu ljudi posle gradio Veljo autoput sebi do kuće.
Elem, kao što pretpostavljam da znate, na sednici nije došlo ni do kakve druge odluke do one da, ako koncesionar ne obezbedi garanciju do 31. marta ugovor se raskida. E sad, slušajući naše ekonomiste i analitičare, svi se u jednom slažu, da je ovakav rasplet događanja dobar, jer ipak, ne ulazi se u projekat od 1.5 milijardi evra sa garancijom od 30 miliona. OK, možda i ne sumnjamo da bi oni nabavili pare do kraja, ali posle svih marifetluka oko ugovora, te pokazaće, te neće, te pokazaće, ali bez budžeta i aneksa (a u kojima se sve rešava), oprostite nam ako sumnjamo u iskrene i časne namere Alpine i vas, ministara.
Posle sednice, dođoše ministri, njih četvorica, kao na streljanje, jedan za drugim, pred novinare. Pomislio bi čovek da bi radije da im se čupaju nokti i sa ruku i sa nogu, jedan po jedan, nego da odgovaraju na pitanja sedme sile. Posedaše i pootvaraše usta, pa svaki u svoju priču. Đilas tvrdi kako ministri iz DS nisu hteli da se posao prekine, već da se odloži početak radova za 90 dana, dok koncesionar ne nađe bankarsku garanciju. Dinkić sa strane G17 kaže kako oni nisu hteli da se koncesija pretvori u javni dug zato što koncesionar nema garanciju, pa su oni bili protiv uvođenja u posao. A onda dođoše na red ministri specijalci, Bubalo i Ilić magistar Velimir. Bubalo, budući nemajući šta pametno da kaže krete da blati saministre iz DS (Đelića i Cvetkovića) kako bi oni trebalo da su tu, a ne njihovi tumači, jer navodno ovoj državi i narodu je dosta tumača . Kao da bi Đelić ili Cvetković rekli nešto drugačije od Đilasa, sa kojim dele istu stranku. A kad smo već kod toga, ja bih pitao što se onda nije pojavio expremijer, što je Bubalo bio tu da tumači njegove reči? Bilo kako bilo, Đilas, videvši koliko je sati ustade i ode, što je svakako najpametnije što je mogao da uradi, jer ako je neko lud, ne budi mu drug (ili ne daj bože koalicioni partner). No zapravo, biser dana je bio Ilić magistar Velimir, veliki poznavalac svega i svačega (bože moj, pa on je magistar, sama titula mu daje za pravo da zna sve) i opet u svojoj poznatoj stručnosti oplete po ličnim karakteristikama ministara i njihovom obrazovanju. Kao da to ima veze sa bilo čim što se prethodno pričalo. Te stade da kuka kako su nam ministri priučeni ministričići, kako ministar treba da bude ono hmghghg (onomatopeja gromadine od čoveka), pa kad nešto kaže da ječe brda i doline i da to odma' bude uklesano u kamen za vjeke vjekova. Tu se nekako dohvatio i malih Đokica (možda je neposredno pre toga piškio, pa mu odatle aluzija) i kako se njima ne treba ništa objašnjavati. E tu mi puk'o film. Našlo jedno govedo, i to ono najobičnije šumadijsko govedo, kome su drugi pisali magistarski rad, koji verovatno ne bi mogao ispravno da pročita i jednu rečenicu iz istog da soli pamet i blebeće budalaštine o ljudima koji su škole završili po inostranstvima, na prestižnim univerzitetima i visokim školama o ljudima koji su dokazani i pokazani stručnjaci i sposobni poslovni ljudi. Kao kad se prosečni srpski građanin u kafani, uz kafu i ljutu uhvati visoke politike, pa sad on trebi levo i desno, šta bi ko i kako trebalo da radi. Ma nije nego.
Pa ako nam je nekog puna ona stvar, to je onda upravo ministar kapitalac, koji dozvoljava kraduckanje, koji bi da bude direktor i vlasnik klinike za srce u svom rodnom selu, čovek koji poseduje pet kuća u Čačku i bazen sa kanuom (još uvek ne mogu da ukačim šta će mu kanu u bazenu, ali to je valjda što nisam mr vec M.A., pa jel'te nisam dovoljno stručan). Ministar čiji su udarni kadrovi (Šarančić i Jočić) uhvaćeni sa prstima u državnoj kasi, ali koji zarad tadašnjeg mira u vlasti nisu procesuirani kao što je trebalo da budu i prvom maricom poslati u Zabelu. Pravi jedan ministar gedža. Ne priučen, nego jednostavno neobrazovan. Tup, zatucan, primitivan. Šampion prodaje magle, uz koju pride možete dobiti i koju bubotku, ako previše pitate (kao stanoviti novinari ili policajci svojevremeno).

No svakako, moramo ipak shvatiti, kapitalac je očito fasovao masnu proviziju od koncesionara, pa se sad batrga da opravda parice, da ne bi sutra morao da ih vraća. A pride nije loše ni imati otvaranje gradilišta autoputa u vreme predizborne kampanje, sa sve presecanjem crvene vrpce pred kamerama, utom šljapkajući preskupim italijanskim cipelama po blatištu. Nikad se ne zna, možda to namakne koji promil glasova.

Ali dobro, izdržali smo mi svašta, izdržaćemo i do 11. maja, a onda ćemo da vidimo. Kom će obojci, a kom opanci. Pobede li patrijote i naprave li oni sledeću vladu, bar ćemo moći za koju godinu da ih na miru, sve onako džumla, pošaljemo na robiju, gde im je i onako mesto. Bar nećemo trošiti pare i resurse na pojedinačne osude.

Ajd' pa živeli.

Nouvelle Vague u Beogradu

Kakva divna promena, jedan u dosta blogova neće biti o politici. Biće o muzici. Sinoć, 17. marta u SKC je svirao francuski bosa nova cover band Nouvelle Vague. Iako dan sam po sebi ružan i pun ružnih sećanja na 17. mart od pre neku godinu, veče je ipak nadoknadilo sve. Dupke puna velika sala SKC-a, kašnjenje od sat i po i sat i po odličnog scenskog performansa, 4 mladića i dve devojke, gle čuda Francuzi poreklom, koji pevaju bosa nova obrade new wave, rock, punk i inih drugih hitova kraja sedamdesetih i celih osamdesetih, a imaju i poneku iz devedesetih i to još na engleskom. Globalizacija, nema šta.

Za one koji možda nisu upoznati sa tim činjenicama, Nouvelle Vague su francuski bend koji predvode Mark Collin i Oliver Libaux. Objavili su tri albuma: 1. Nouvelle Vague (2004), 2. Bande a part (2006), 3. Late Night Tales (2007). Najveći hitovi svakako su Dancing With Myself (Generation X), Guns of Brixton (The Clash), Love Will Tear Us Appart (Joy Division), In a Manner of Speaking (Tuxedomoon), Too Drunk To Fuck (Dead Kennedys), Human Fly (The Cramps) i drugi. Zanimljivo je i da, iako su relativno nepoznati i ne toliko popularni (prvi album prodat je u tek nešto više od 200 000 primeraka) njihove pesme su već uključene kao delovi soundtrack-a za Grindhouse Tarantina i Rodrigueza (Too Drunk to Fuck) i Gospodina i Gospodju Smith (I Melt With You).

A sad, back to the concert. Bilo je divno videti mlade ljude željne dobre svirke u velikim količinama (moja slobodna procena do hiljadu, hiljadu i po ljudi), što su NV svakako i pružili, mada je koncert, bar po mom ukusu možda bio malo kraći nego što sam želeo. Sve u svemu počeli su u 10:15 (sa sat i petnaest zakašnjenja) a sa dva bisa završili oko 11:40. Profesionalci kakvi jesu, ispoštovali su nas publiku svirajući sve najveće hitove, mada je meni nedostajala Hearth of Glass. Scena minimalna, kakva samo i jeste ona u SKC, osvetljenje prilično kvalitetno, a ozvučenje, djene-djene, no to je uvek bio problem takvih skučenih prostora. Ipak glasovi dve sjajne pevačice, jedne plavokose i jedne brinete (pri tom ne mogu reći koja je slađa, da me ne čuje žena), odlična akustična gitara i bubnjevi, uz povremeno korišćenje miksete i neprekidno gudanje basa doprineli su da koncert odiše stvarno dobrom atmosferom i ne bude nešto za šta bi mogli reći da se svako malo čuje na našim prostorima.

Posebno oduševljenje publike nastajalo je pri početku svakog većeg hita, mada je primetno bilo da su se reči starijih pesama (poput recimo Guns of Brixton ili Too Drunk To Fuck) pomalo zaboravile ili nikad nisu ni znale. U početku stidljive, a sa odmicanjem koncerta sve glasnije i razgoropađenije pevačice dizale su publiku na noge svojim uvijanjem oko mikrofona, maženjem istog i pevanjem u duetu oko jednog mikrofona, da bi vrhunac bio duet Just Can't Get Enough Depeche Mode-a kada su se bukvalno iskakale svuda po pozornici.

Moram priznati da mi je ipak najbolji deo koncerta bio kada je brineta, uz pratnju solo akustare otpevala Good Save the Queen Sex Pistols-a. Pesma, simbol bunta i nezadovoljstva jedne generacije, čiji odjeci i danas utiču na neke pravce savremene muzike zvučala je potpuno neverovatno u ovoj izvedbi, kao dečija pesmica koju peva devojčica od sedam-osam godina dok se igra školice u parku. Sam kraj pesme, zašećeren sa preslatkim glasićem koji ponavlja No future for me, zvučao je potpuno jezivo, kao za neki dobar film strave i užasa, baš pre nego što će nešto gadno da se desi.

I za kraj, bisovi kao bisovi, vazda služili da se otpeva neki dobar hit koji se do tad skrivao u rukavu, Nouvelle Vague su iskoristili da odsviraju In a Manner of Speaking koji je bio toliko je*eno dobro odsviran i pevan da mi se i sad naježi koža kad se prisetim i Love will Tear Us Appart, na koji je cela sala spontano počela da peva punim glasom. I taman kad su otišli sa scene i kad smo pomislili da je koncert završen, bend se vratio i još jednom odsvirao Just Can't Get Enough, čisto da nas isprate kući kako valja.

Ah da, za kraj moram reći da slike nećete videti, jerbo sam, kreten kakav umem da budem ponekad, zaboravio da ponesem aparat. Godine, godine, utiče to na mozak.