Nouvelle Vague u Beogradu

Kakva divna promena, jedan u dosta blogova neće biti o politici. Biće o muzici. Sinoć, 17. marta u SKC je svirao francuski bosa nova cover band Nouvelle Vague. Iako dan sam po sebi ružan i pun ružnih sećanja na 17. mart od pre neku godinu, veče je ipak nadoknadilo sve. Dupke puna velika sala SKC-a, kašnjenje od sat i po i sat i po odličnog scenskog performansa, 4 mladića i dve devojke, gle čuda Francuzi poreklom, koji pevaju bosa nova obrade new wave, rock, punk i inih drugih hitova kraja sedamdesetih i celih osamdesetih, a imaju i poneku iz devedesetih i to još na engleskom. Globalizacija, nema šta.

Za one koji možda nisu upoznati sa tim činjenicama, Nouvelle Vague su francuski bend koji predvode Mark Collin i Oliver Libaux. Objavili su tri albuma: 1. Nouvelle Vague (2004), 2. Bande a part (2006), 3. Late Night Tales (2007). Najveći hitovi svakako su Dancing With Myself (Generation X), Guns of Brixton (The Clash), Love Will Tear Us Appart (Joy Division), In a Manner of Speaking (Tuxedomoon), Too Drunk To Fuck (Dead Kennedys), Human Fly (The Cramps) i drugi. Zanimljivo je i da, iako su relativno nepoznati i ne toliko popularni (prvi album prodat je u tek nešto više od 200 000 primeraka) njihove pesme su već uključene kao delovi soundtrack-a za Grindhouse Tarantina i Rodrigueza (Too Drunk to Fuck) i Gospodina i Gospodju Smith (I Melt With You).

A sad, back to the concert. Bilo je divno videti mlade ljude željne dobre svirke u velikim količinama (moja slobodna procena do hiljadu, hiljadu i po ljudi), što su NV svakako i pružili, mada je koncert, bar po mom ukusu možda bio malo kraći nego što sam želeo. Sve u svemu počeli su u 10:15 (sa sat i petnaest zakašnjenja) a sa dva bisa završili oko 11:40. Profesionalci kakvi jesu, ispoštovali su nas publiku svirajući sve najveće hitove, mada je meni nedostajala Hearth of Glass. Scena minimalna, kakva samo i jeste ona u SKC, osvetljenje prilično kvalitetno, a ozvučenje, djene-djene, no to je uvek bio problem takvih skučenih prostora. Ipak glasovi dve sjajne pevačice, jedne plavokose i jedne brinete (pri tom ne mogu reći koja je slađa, da me ne čuje žena), odlična akustična gitara i bubnjevi, uz povremeno korišćenje miksete i neprekidno gudanje basa doprineli su da koncert odiše stvarno dobrom atmosferom i ne bude nešto za šta bi mogli reći da se svako malo čuje na našim prostorima.

Posebno oduševljenje publike nastajalo je pri početku svakog većeg hita, mada je primetno bilo da su se reči starijih pesama (poput recimo Guns of Brixton ili Too Drunk To Fuck) pomalo zaboravile ili nikad nisu ni znale. U početku stidljive, a sa odmicanjem koncerta sve glasnije i razgoropađenije pevačice dizale su publiku na noge svojim uvijanjem oko mikrofona, maženjem istog i pevanjem u duetu oko jednog mikrofona, da bi vrhunac bio duet Just Can't Get Enough Depeche Mode-a kada su se bukvalno iskakale svuda po pozornici.

Moram priznati da mi je ipak najbolji deo koncerta bio kada je brineta, uz pratnju solo akustare otpevala Good Save the Queen Sex Pistols-a. Pesma, simbol bunta i nezadovoljstva jedne generacije, čiji odjeci i danas utiču na neke pravce savremene muzike zvučala je potpuno neverovatno u ovoj izvedbi, kao dečija pesmica koju peva devojčica od sedam-osam godina dok se igra školice u parku. Sam kraj pesme, zašećeren sa preslatkim glasićem koji ponavlja No future for me, zvučao je potpuno jezivo, kao za neki dobar film strave i užasa, baš pre nego što će nešto gadno da se desi.

I za kraj, bisovi kao bisovi, vazda služili da se otpeva neki dobar hit koji se do tad skrivao u rukavu, Nouvelle Vague su iskoristili da odsviraju In a Manner of Speaking koji je bio toliko je*eno dobro odsviran i pevan da mi se i sad naježi koža kad se prisetim i Love will Tear Us Appart, na koji je cela sala spontano počela da peva punim glasom. I taman kad su otišli sa scene i kad smo pomislili da je koncert završen, bend se vratio i još jednom odsvirao Just Can't Get Enough, čisto da nas isprate kući kako valja.

Ah da, za kraj moram reći da slike nećete videti, jerbo sam, kreten kakav umem da budem ponekad, zaboravio da ponesem aparat. Godine, godine, utiče to na mozak.