Zemlja na cekanju

Ova nasa zemlja mu nekako dodje zemlja na cekanju. Mnoge stvari ovde se trenutno cekaju, a kad ce se resiti ne znamo. Ceka se resenje za Kosovo, ceka se potpisivanje Sporazuma o asocijaciji za EU, ceka se hapsenje R&R za potrebe Haga itd, itd. Ali necemo sad o tome, mada ko zna, mozda mi dodje i da se te teme prihvatim.

Vreme je za nesto prozaicnije cekanje. Cekanje na dobijanje papira, raznih vrsta. Da bi shvatili o cemu pricam, da krenem od pocetka. Eto tako, nekako krajem 2007, devojka i ja resismo da se vencavamo. Sta ces, doslo nam. Odemo ti mi tako do maticara na nasoj opstini da se raspitamo za proceduru i papire. A kad tamo, a ono lepa zgrada, platila EU (kojoj necemo da pristupimo bez Kosova, jel'te) renoviranje, sredjivanje onih odvratnih sobicaka i pretvaranje istih u kubikulume i tako. Teta maticarka, lepa mladja zenica, plave kose, nadasve prijatna. Vreme je pred katolicki Bozic, tu negde oko 15-20. decembra 2007.

PROBLEM 1.
"Dobar dan."
"Dobar dan."
"Mi bismo hteli da se raspitamo oko zakazivanja vencanja."
"U redu. Sta bi ste hteli da znate?"
"Pa sve. Proceduru, termine, potrebne dokumente."
"Ok. Za pocetak, kada bi ste se vencali?"
"Pa u januaru, eventualno februaru."
"Aha, pa dobro, moram samo da proverim za termine, mada mi vec zakazujemo za taj period."
Gospodjica otkuca nesto po racunaru, par sekundi prostudira sliku na ekranu, pa rece:
"Dobro moze. Ima slobodnih termina. Recite mi, da li ste drzavljani Srbije?"
"Da, ali ja nisam rodjen u Srbiji. Imam i hrvatsko drzavljanstvo."
"Aha, a da li vam je krstenica upisana kod nas?"
"Molim? Ne."
"E onda ovako, evo vam ovaj papir (dodaje mi papir), tu vam pise sta vam sve treba da bi ste upisali hrvatsku krstenicu u knjigu rodjenih kod nas. Kad to zavrsite, dodjite pa cemo onda zakazati vencanje."
"Hvala lepo. Dovidjenja."
"Dovidjenja."

I tako, krenem ja kroz listu. A tamo, treba imati Krstenicu (na neo hrvatskom, gle cuda nije Krizanica, vec rodni list), uverenje o drzavljanstvu Srbije, uverenje o prebivalistu i fotokopija obe strane licne karte. OK, nije mnogo. Krenem ja tim redosledom.
Promenim nesto dinara u kune (50 kuna), otkucam molbu i posaljem sve to spakovano, preporucenom postom za Zagreb, mesto mog rodjenja. Malo sam strahovao kako ce to sve proci, sprocu cinjenice da za koji dan pocinju Bozicni i novogodisnji blagdani u Hrvatskoj, ali boze moj, sta bude bude.
Par dana pred (konvencionalnu, gregorijansku) Novu Godinu stize mi lep beli koverat. Pecat sluzbe maticnog ureda Medvescak, Zagreb, Hrvatska. Unutra uredno presavijen rodni list, sa sve hologramom i pecatom. Hvala lepo, gospodo iz Zagreba, bas ste divni.

Uletimo tako u praznike Nove Godine, (srpskog) Bozica i potonje julijanske nove godine (BTW SPC je pocetkom 20-tih godina XX veka inicirala, uz pomoc Milutina Milankovica prelazak na gregorijanski kalendar, ali na kraju iz nekog opskurnog razloga to sama nije prihvatila), te ja oko 14-15. januara zakljucim da su do sada sigurno drzavni sluzbenici uspeli da se otrezne od proslava i slavlja, pa resim da se prosetam do SIV-a na Novom Beogradu, gde se dobijaju uverenja o drzavljanstvu za nas nesrecnike rodjene van svete zemlje Srbije. Kad tamo, chitab na vratima kaze da od 01.11.2007. uverenja o drzavljanstvu mogu da se podignu u policijskim upravama i policijskim stanicama u mestu stanovanja. OK, super.

Koliko sledeceg dana, prosetam se ja do mog lokalnog MUP-a. Jedan fini gospodin, po objasnjenju moje potrebe, da mi formular da popunim, taksu da uplatim i potom da dodjem. Uradim ja to sve i imenovani gospodin mi odstampa uverenje, na cemu mu hvala.

Konacno ostade mi samo da izvadim uverenje o prebivalistu, o cijem besmislu cu da pricam u posebnom blogu ovde. Prosetam se tako prekjuce do Ljermontovljeve 10, u gradski MUP. Na prvom spratu, na oglasnoj tabli uputstvo sta treba (ne treba gotovo nista, formular i taksa, a cak i taksa nije obavezna za sve slucajeve). Popunim ja formular i stanem u petoljudsku kolonu (pet ljudi u jednom redu kolone) ispred dva saltera koji se time bave. I cekam, i cekam i cekam i tako nakon jedno sat vremena cekanja shvatim da se nisam pomerio ni metar. Gospodjice na salterima, po smrt poslati. Nikad da docekas da dodjes na red. Nista, kazem ja sebi, radi sluzba do 8 uvece, pa tako resim da, iako nezaposlen nisam besposlen, doci cu popodne kad oposlim neke druge poslove.
Oko 17 casova tog dana svratim ponovo. Pet ljudi u koloni ceka, jedan salter radi, super, nema guzve, sad cu to da zavrsim pa da idem kuci.

HA!!!!!

Ni gluplje pretpostavke, ni vece zablude. Zajapurena salterska sluzbenica, sa kraja cetvrte ili pocetka pete decenije svog zivota, kucajuci sa svoja dva magicna prsta, trudi se koliko moze da nam svima zagorca zivot. Prvi covek u redu tri uverenja, drugi cetiri, treci i cetvrti po jednu i ja jednu. Sve zajedno 10 uverenja traje sat vremena. Svaki podatak proverava se bar 5 puta, jer ne daj boze da se neki neprijatelj provuce, a znamo da neprijatelj nikad ne spava i da uvek hoce da poturi lazna dokumenta i napakosti nam. Konacno stizem na red i prvo pitanje pomenute sluzbenice bi:

PROBLEM 2
"A gde vam je uplatnica?"
"Gospodjo, na oglasnoj tabli pise da za potrebe upisa u maticne knjige rodjenih ne treba da se uplacuje taksa."
"A za koga vam je to?"
"Pa za mene."
"Kako to?"
"Rodjen sam u Hrvatskoj, imam hrvatsku krstenicu koji bih da upisem u nase knjige, pa mi treba uverenje o prebivalistu."
"Aha. Dobro." (staklena vratanca na salteru se zatvaraju, umalo mi ne uhvativsi prste pritom).

Desetak minuta potom postah ponosni vlasnik uverenja o prebivalistu. OK, ostala mi samo jos fotokopija, ali to mogu i u opstini.

Odjutros, dodjoh u opstinu, da i to zavrsim. Iskopiram L.K., pa kod maticarke. Nije ista ona kao od pre nove godine. Starija gospodja, farbane kose boje rdje, velike naocare.

PROBLEM 3
"Dobro jutro."
"Dobro jutro. Izvolite."
"Dosao sam da upisem krstenicu u knjigu rodjenih" (pruzam prikupljena dokumenta)
(Pregleda dokumenta) "OK, a za kad vam to treba?"
"Pa za kad moze?"
"Pa mi zakazujemo sad za mart."
"Cekajte, cekajte, upis u knjigu rodjenih zakazujete za mart?"
"Pa znate guzva je."
"Kako sad guzva je? Vasa koleginica mi je 10 dana pre nove godine rekla da to mogu odmah kad donesem papire. To je posao od 10 minuta. Nadjete knjigu, otvorite knjigu, upisete podatke, zatvorite knjigu."
"Da, ali imamo i hiljadu drugih predmeta. Znate, pocinje upis akcija, pa je guzva."
"Ali to nema veze sa upisom u knjigu rodjenih? Ne radite to valjda zajedno?"
"Pa da, radimo."
"Ali to su babe i zabe. Kakve to veze ima?"
"Dobro, dobro, a za sta vam ovo treba?"
"Treba mi za vencanje."
"Pa dobro, a za kad ste zakazali vencanje?"
"Pa nismo jos, jer mi je vasa koleginica rekla da prvo zavrsim upis u knjigu rodjenih, pa da onda zakazemo vencanje."
"Kako to?"
"Pa otkud ja znam? Tako mi je ona rekla pre Nove Godine."
"Dobro, onda da zakazemo vencanje, pa cemo tada da vas upisemo u knjigu rodjenih."
"A jel' to moze tako?"
"Pa da, da, da. A za kad bi ste vi zakazali vencanje?"
"Ne znam. Nismo se devojka i ja dogovarali, jer smo cekali da ja zavrsim ove papire."
"Auh. Pa gospodine, da se ja ne bih sad raspravljala sa vama, evo ja cu vama da zakazem da se vi vidite sa koleginicom sa kojom ste prvo razgovarali, pa se s njom dogovorite." (pruza mi papir sa zakazanim terminom za 24.01.2008.).
"Dovidjenja."
"Hmgrpmh #!#$@$#@%$#$$ (ustajem i odlazim besan kao ris).

Naravoucenije ove duge price, sa nesrecnim zavrsetkom:

1. Isplanirajte sve unapred bar 6 meseci do godinu dana, jer nikad ne znate kad moze da pocne upis akcija, ispis akcija, predizborna kampanja, nesto trece ili sta vec.
2. Ne upustajte se u dugacke razgovore sa drzavnom administracijom.
3. Ne dolazite naoruzani u zgrade sa drzavnom administracijom (tek sada u potpunosti razumem znak zabrane unosenja oruzja na javnim institucijama) jer cete mozda doci u iskusenja da ga upotrebite.
4. Nadjite vezu, jer u Srbiji je ocito da je vazno koga znas, a ne sta znas i sta ti treba.