Autoput od negde ka nikud

E sad, pošto nam je vlada od nedavno rahmetli i pošto su u toku predizborne radnje, došlo je vreme da se laže. Laže se i sa leve i sa desne, ali najveći šampioni su ubedljivo narodnjaci. Prateći izjave naših političara poslednjih dana, stiče se utisak da su oni sve vreme znali sa kime rade, ali su se eto, jadni, dobri i naivni kakvi jesu žrtvovali, sebe i svoj obraz za dobrobit Srbije. Ma nije nego, ne lipši magarče. Vrhunac mi je ipak jučerašnji sastanak tehničke vlade namenjen, između ostalog i omogućavanju Alpini da uđe u posed i krene sa izgradnjom famoznog autoputa od negde ka nigde, tj. do Veljovog Čačka, pa i malo dalje, do Požege, čisto da ne bude sumnjivo, da ne kažu ljudi posle gradio Veljo autoput sebi do kuće.
Elem, kao što pretpostavljam da znate, na sednici nije došlo ni do kakve druge odluke do one da, ako koncesionar ne obezbedi garanciju do 31. marta ugovor se raskida. E sad, slušajući naše ekonomiste i analitičare, svi se u jednom slažu, da je ovakav rasplet događanja dobar, jer ipak, ne ulazi se u projekat od 1.5 milijardi evra sa garancijom od 30 miliona. OK, možda i ne sumnjamo da bi oni nabavili pare do kraja, ali posle svih marifetluka oko ugovora, te pokazaće, te neće, te pokazaće, ali bez budžeta i aneksa (a u kojima se sve rešava), oprostite nam ako sumnjamo u iskrene i časne namere Alpine i vas, ministara.
Posle sednice, dođoše ministri, njih četvorica, kao na streljanje, jedan za drugim, pred novinare. Pomislio bi čovek da bi radije da im se čupaju nokti i sa ruku i sa nogu, jedan po jedan, nego da odgovaraju na pitanja sedme sile. Posedaše i pootvaraše usta, pa svaki u svoju priču. Đilas tvrdi kako ministri iz DS nisu hteli da se posao prekine, već da se odloži početak radova za 90 dana, dok koncesionar ne nađe bankarsku garanciju. Dinkić sa strane G17 kaže kako oni nisu hteli da se koncesija pretvori u javni dug zato što koncesionar nema garanciju, pa su oni bili protiv uvođenja u posao. A onda dođoše na red ministri specijalci, Bubalo i Ilić magistar Velimir. Bubalo, budući nemajući šta pametno da kaže krete da blati saministre iz DS (Đelića i Cvetkovića) kako bi oni trebalo da su tu, a ne njihovi tumači, jer navodno ovoj državi i narodu je dosta tumača . Kao da bi Đelić ili Cvetković rekli nešto drugačije od Đilasa, sa kojim dele istu stranku. A kad smo već kod toga, ja bih pitao što se onda nije pojavio expremijer, što je Bubalo bio tu da tumači njegove reči? Bilo kako bilo, Đilas, videvši koliko je sati ustade i ode, što je svakako najpametnije što je mogao da uradi, jer ako je neko lud, ne budi mu drug (ili ne daj bože koalicioni partner). No zapravo, biser dana je bio Ilić magistar Velimir, veliki poznavalac svega i svačega (bože moj, pa on je magistar, sama titula mu daje za pravo da zna sve) i opet u svojoj poznatoj stručnosti oplete po ličnim karakteristikama ministara i njihovom obrazovanju. Kao da to ima veze sa bilo čim što se prethodno pričalo. Te stade da kuka kako su nam ministri priučeni ministričići, kako ministar treba da bude ono hmghghg (onomatopeja gromadine od čoveka), pa kad nešto kaže da ječe brda i doline i da to odma' bude uklesano u kamen za vjeke vjekova. Tu se nekako dohvatio i malih Đokica (možda je neposredno pre toga piškio, pa mu odatle aluzija) i kako se njima ne treba ništa objašnjavati. E tu mi puk'o film. Našlo jedno govedo, i to ono najobičnije šumadijsko govedo, kome su drugi pisali magistarski rad, koji verovatno ne bi mogao ispravno da pročita i jednu rečenicu iz istog da soli pamet i blebeće budalaštine o ljudima koji su škole završili po inostranstvima, na prestižnim univerzitetima i visokim školama o ljudima koji su dokazani i pokazani stručnjaci i sposobni poslovni ljudi. Kao kad se prosečni srpski građanin u kafani, uz kafu i ljutu uhvati visoke politike, pa sad on trebi levo i desno, šta bi ko i kako trebalo da radi. Ma nije nego.
Pa ako nam je nekog puna ona stvar, to je onda upravo ministar kapitalac, koji dozvoljava kraduckanje, koji bi da bude direktor i vlasnik klinike za srce u svom rodnom selu, čovek koji poseduje pet kuća u Čačku i bazen sa kanuom (još uvek ne mogu da ukačim šta će mu kanu u bazenu, ali to je valjda što nisam mr vec M.A., pa jel'te nisam dovoljno stručan). Ministar čiji su udarni kadrovi (Šarančić i Jočić) uhvaćeni sa prstima u državnoj kasi, ali koji zarad tadašnjeg mira u vlasti nisu procesuirani kao što je trebalo da budu i prvom maricom poslati u Zabelu. Pravi jedan ministar gedža. Ne priučen, nego jednostavno neobrazovan. Tup, zatucan, primitivan. Šampion prodaje magle, uz koju pride možete dobiti i koju bubotku, ako previše pitate (kao stanoviti novinari ili policajci svojevremeno).

No svakako, moramo ipak shvatiti, kapitalac je očito fasovao masnu proviziju od koncesionara, pa se sad batrga da opravda parice, da ne bi sutra morao da ih vraća. A pride nije loše ni imati otvaranje gradilišta autoputa u vreme predizborne kampanje, sa sve presecanjem crvene vrpce pred kamerama, utom šljapkajući preskupim italijanskim cipelama po blatištu. Nikad se ne zna, možda to namakne koji promil glasova.

Ali dobro, izdržali smo mi svašta, izdržaćemo i do 11. maja, a onda ćemo da vidimo. Kom će obojci, a kom opanci. Pobede li patrijote i naprave li oni sledeću vladu, bar ćemo moći za koju godinu da ih na miru, sve onako džumla, pošaljemo na robiju, gde im je i onako mesto. Bar nećemo trošiti pare i resurse na pojedinačne osude.

Ajd' pa živeli.

Nouvelle Vague u Beogradu

Kakva divna promena, jedan u dosta blogova neće biti o politici. Biće o muzici. Sinoć, 17. marta u SKC je svirao francuski bosa nova cover band Nouvelle Vague. Iako dan sam po sebi ružan i pun ružnih sećanja na 17. mart od pre neku godinu, veče je ipak nadoknadilo sve. Dupke puna velika sala SKC-a, kašnjenje od sat i po i sat i po odličnog scenskog performansa, 4 mladića i dve devojke, gle čuda Francuzi poreklom, koji pevaju bosa nova obrade new wave, rock, punk i inih drugih hitova kraja sedamdesetih i celih osamdesetih, a imaju i poneku iz devedesetih i to još na engleskom. Globalizacija, nema šta.

Za one koji možda nisu upoznati sa tim činjenicama, Nouvelle Vague su francuski bend koji predvode Mark Collin i Oliver Libaux. Objavili su tri albuma: 1. Nouvelle Vague (2004), 2. Bande a part (2006), 3. Late Night Tales (2007). Najveći hitovi svakako su Dancing With Myself (Generation X), Guns of Brixton (The Clash), Love Will Tear Us Appart (Joy Division), In a Manner of Speaking (Tuxedomoon), Too Drunk To Fuck (Dead Kennedys), Human Fly (The Cramps) i drugi. Zanimljivo je i da, iako su relativno nepoznati i ne toliko popularni (prvi album prodat je u tek nešto više od 200 000 primeraka) njihove pesme su već uključene kao delovi soundtrack-a za Grindhouse Tarantina i Rodrigueza (Too Drunk to Fuck) i Gospodina i Gospodju Smith (I Melt With You).

A sad, back to the concert. Bilo je divno videti mlade ljude željne dobre svirke u velikim količinama (moja slobodna procena do hiljadu, hiljadu i po ljudi), što su NV svakako i pružili, mada je koncert, bar po mom ukusu možda bio malo kraći nego što sam želeo. Sve u svemu počeli su u 10:15 (sa sat i petnaest zakašnjenja) a sa dva bisa završili oko 11:40. Profesionalci kakvi jesu, ispoštovali su nas publiku svirajući sve najveće hitove, mada je meni nedostajala Hearth of Glass. Scena minimalna, kakva samo i jeste ona u SKC, osvetljenje prilično kvalitetno, a ozvučenje, djene-djene, no to je uvek bio problem takvih skučenih prostora. Ipak glasovi dve sjajne pevačice, jedne plavokose i jedne brinete (pri tom ne mogu reći koja je slađa, da me ne čuje žena), odlična akustična gitara i bubnjevi, uz povremeno korišćenje miksete i neprekidno gudanje basa doprineli su da koncert odiše stvarno dobrom atmosferom i ne bude nešto za šta bi mogli reći da se svako malo čuje na našim prostorima.

Posebno oduševljenje publike nastajalo je pri početku svakog većeg hita, mada je primetno bilo da su se reči starijih pesama (poput recimo Guns of Brixton ili Too Drunk To Fuck) pomalo zaboravile ili nikad nisu ni znale. U početku stidljive, a sa odmicanjem koncerta sve glasnije i razgoropađenije pevačice dizale su publiku na noge svojim uvijanjem oko mikrofona, maženjem istog i pevanjem u duetu oko jednog mikrofona, da bi vrhunac bio duet Just Can't Get Enough Depeche Mode-a kada su se bukvalno iskakale svuda po pozornici.

Moram priznati da mi je ipak najbolji deo koncerta bio kada je brineta, uz pratnju solo akustare otpevala Good Save the Queen Sex Pistols-a. Pesma, simbol bunta i nezadovoljstva jedne generacije, čiji odjeci i danas utiču na neke pravce savremene muzike zvučala je potpuno neverovatno u ovoj izvedbi, kao dečija pesmica koju peva devojčica od sedam-osam godina dok se igra školice u parku. Sam kraj pesme, zašećeren sa preslatkim glasićem koji ponavlja No future for me, zvučao je potpuno jezivo, kao za neki dobar film strave i užasa, baš pre nego što će nešto gadno da se desi.

I za kraj, bisovi kao bisovi, vazda služili da se otpeva neki dobar hit koji se do tad skrivao u rukavu, Nouvelle Vague su iskoristili da odsviraju In a Manner of Speaking koji je bio toliko je*eno dobro odsviran i pevan da mi se i sad naježi koža kad se prisetim i Love will Tear Us Appart, na koji je cela sala spontano počela da peva punim glasom. I taman kad su otišli sa scene i kad smo pomislili da je koncert završen, bend se vratio i još jednom odsvirao Just Can't Get Enough, čisto da nas isprate kući kako valja.

Ah da, za kraj moram reći da slike nećete videti, jerbo sam, kreten kakav umem da budem ponekad, zaboravio da ponesem aparat. Godine, godine, utiče to na mozak.

Pokoj duši naše vlade...

Danas je 8. mart. Praznik dana žena. Jedan u godini. A ujedno i dan kada je pala vlada. Najkraća u novijoj istoriji srpskog parlamentarizma. Pala je bez jauka, čini se bar. Izgleda da je svim učesnicima iste laknulo. A ono jes', što bi rekli u Valjevskom kraju, imalo je i zašta da im lakne. Poslednjih dana bilo smo svedoci potpune blokade te i takve vlade. Jedni su hteli da u EU uđemo samo ako se srpska trobojka bude vijorila na Prokletijama, dok su drugi tvrdili da EU ne može to da nam garantuje, jer EU i nije priznala Kosovo, već pojedine članice iste organizacije. Ko god da je u pravu, a lično verujem da premijerova strana nije bila u pravu, vlada je na kraju pala.

Treba li to da nas raduje? Da li će izbori 11. maja doneti razrešenje i boljitak ovoj državi? Ja lično verujem da neće. Na stranu to što pred svetom ostavljamo sliku nesigurnosti i nepouzdanosti i što će nas još mesecima investitori zaobilaziti. Na stranu i to što se problem Kosova neće rešiti i do tih izbora, a i nakon. Na stranu i to što će nedostatak vlade dovesti do slabljenja kontrole u ekonomiji, kriminalu, društvu. Na stranu i što će za potrebe predizbornih radnji biti povećavane plate koje nisu zarađene, otvarane novoasflatirane staze i bogaze u ko zna gde-ima i što će nam do 11 maja svakodnevno ispirati mozgove svojim masnim lažima o milionima novozaposlenih, stotinama milijardi investicija i švedskim standardnima u Srbiji.

Ono o čemu treba govoriti već sada je šta će biti posle 11. maja? Za pretpostaviti je sledeći redosled posle 11. maja, od najjačeg ka najslabijem: SRS, DS, DSS-NS, G17, SPS, LDP, možda SPO, ali lično ne verujem. U procentima, radikali, iako ubedljivo najjači, verovatno neće moći sami da naprave vladu, ali će im nedostajati izuzetno malo do toga. Pitanje je gde će naći to malo i po kojoj ceni? Oni među vama koji bi da kažu "Pa kod Voje" nemojte prerano da se nadate. Tomislav Nikolić nije zaboravio ma(la)jsko ludilo Voje dr. Koštunice i dvodnevno postavljenje za predsednika Skupštine Srbije. Ja bih pre rekao da bi SRS mogao da potraži nedostajuće procente kod SPS ili čak da pokuša manjinjsku vladu sa njima i eventualno DSS-om kao podrškom, ali ne delom te vlade. Pa radikali ionako nisu gadljivi. Sve mi se čini da će, posle 11. maja, čelnici SRS to videti kao vrhunsku ironiju, da deset godina kasnije sada oni budu većinski partner u vladi sa SPS-om, a opet u vreme kada postoji veliki problem Kosova. Iskreno se nadam samo i da će se prisetiti kako je većinski partner te vlade prošao u oktobru 2000. godine i da neće praviti iste ili slične gluposti. Ali, kad malo bolje razmislim sa kim imamo posla, možda se i neće setiti te lekcije iz novije istorije srpske demokratije. Da li to znači da će nam, ubrzo nakon 11. maja ponovo doći 5. oktobar? Kalendarski svakako. Politički? Videćemo.

Vozovi, vlakovi, hlebovi, akcioni planovi...

Dakle, stigosmo i do druge nedelje nezavisnosti "lažne" države Kosovo, bez Metohije. I u međuvremenu se nagledasmo svega i svačega. Oni tuk, a mi luk, oni ava, a mi krava. I tako u krug. Kao što reče jedan aktuelni ministar vlade, sa kojim njegov poslodavac, premijer, više ne komunicira, jer je prokažen, počelo je "kolektivno ludilo". U Vojvodini, u tem Somboru gde svega ima na volju, pekari nepodobne nacionalnosti doživljavaju bojkot anonimnih patri(j)ota ne bi li se tako privoleli da odu. Samo se pitam, da li su ti anonimci toliko anonimni, ili su pre u pitanju drugi pekari, podobne nacionalnosti koji na perfidan način pokušavaju da se izbore sa konkurencijom, a u pomoć im pritiču aktivisti podobnih partija narodnjačke opredeljenosti?
Na samom Kosovu pripadnici SPC su odlučili da bojkotuju vlasti u Prištini i međunarodne predstavnike, iste one strance koji su im čuvali (i još čuvaju) njihove svetinje (to the best of their abilities) proteklih godina, i bez kojih bi te crkve i manastiri odavno već bili zakorovili. Da li smo stvarno toliko ludi na pomislimo da će to išta rešiti.
Ipak, dve najjače stavke akcionih planova ove naše jadne vlade (mada oni naveliko tvrde da nemaju veze sa tim, već da je to spontana reakcija Srba sa Kosova) su ostavke Srba policajaca u KPS-u i jučerašnja otimačina vozova u severnom delu Kosova. U situaciji kada su tenzije izuzetno velike tamo dole i među srpskim i među albanskim stanovništvom, što dodatno pokazuje i pucanje na kancelariju UNMIK-a naši pametnjakovići su odlučili da povuku oko 700 policajaca srpske nacionalnosti koji rade u policiji dole, ostavljajući tako srpske enklave sa smanjenom zaštitom. Mislim, UNMIK će popuniti ta mesta stranim pandurima i Albancima, ali koliko će ta gospoda u slučaju nekog većeg nasilja ili nereda rizikovati svoje živote da bi spasili tamo neke Srbe koji i onako ne priznaju to Kosovo?
A što se tiče vozova, to mi je tek biser. Savetnik našeg premijera (ako su mu svi savetnici takvi, onda kuku nama) Ristivojević, koji, gle čuda sedi i u upravnom odboru Železnica Srbije, reče da smo morali da preuzmemo naše pruge, jer UNMIK železnica ne postiže naše standarde. E, reče čovek i ostade živ... Prvo, kad su već zabrinuti oko poštovanja standarda, što ne preuzeše i ostatak pruga po Kosovu (preuzeli su nekih 60 km, od ukupno 330) ili se možda na tom ostatku standardi poštuju? Ili je u pitanju mlaćenje gloginja tuđim kur*em, kao što je po svoj prilici i slučaj? Drugo, o kojim mi standardima uopšte pričamo, kada na prugama u Srbiji vozovi sada putuju sporije nego pre drugog svetskog rata??????? Pa jel' to taj standard koji UNMIK treba da prati? Jel' to uspeh naših železnica 70 godina kasnije????? Pa jeste li vi gospodo savetnici vesla sisali ili čamac pušili???? Zar ne možete nikakv bolji argument da smislite za to nasilničko ponašanje, koje pravdate time što su neki drugi izveli nasilje nad nama? Alo bre Srbi, da li vam je svima mozak na rezervi, pa dopuštate da nas ovako farbaju razni probisveti?????

Gospodo i dame, citaoci mog bloga, u ovoj zemlji je i zvanično pao mrak. I to debeo mrak. Dokle će trajati, pa to zavisi od nas samih.